U slučaju smrti bliske osobe, pravilno razumevanje naslednih redova i zakonskih procedura je ključno za mirno rešavanje imovinskih pitanja. Ovaj vodič objašnjava ko ima pravo na nasledstvo, kako se sastavlja testament i kako izgleda ceo ostavinski postupak – jasno, stručno i bez pravne magle.
Nasledno pravo određuje ko stupa na mesto umrlog i u kojoj meri. Zakon poznaje nasledne redove – unapred utvrđene grupe lica koje dolaze u obzir za nasledstvo. Prvi red ima prednost u odnosu na drugi, drugi u odnosu na treći i tako redom. Tek ako nema naslednika iz prethodnog reda, u nasledstvo ulaze oni iz narednog.
Zakonom se prvenstveno uređuje zakonsko nasledno pravo, koje važi kada ostavilac nije ostavio testament. Naslednici su lica koja imaju određeni odnos sa preminulim – najčešće rodbinski, a izuzetno i drugi, kao što je bračni odnos. Naslednici se po zakonu raspoređuju u nasledne redove, a u svakom redu pravilo je da bliži isključuju daljeg.
Važno je znati da zakon poznaje četiri osnovna nasledna reda, a postoje i dodatne situacije (npr. bračni drug kao jedini naslednik, država kao poslednji naslednik itd.). U praksi, najčešće naslednici dolaze iz prva dva reda.
U prvom naslednom redu nalaze se deca ostavioca i njegov supružnik. Oni nasleđuju u jednakim delovima. Broj dece ne utiče na pravo supružnika – uvek deli ravnopravno s njima. Na primer, ako ostavilac ima ženu i dvoje dece, svako od njih troje nasleđuje po 1/3 imovine.
Ako neko od dece ne može da nasledi (npr. jer je umro pre ostavioca), njegov deo nasleđuju njegova deca, tj. unuci ostavioca. Ovo se naziva nasleđivanje po pravilu predstavljanja.
Ovaj red ima apsolutni prioritet – ako postoji bar jedno dete, naslednici iz drugog reda ne dolaze u obzir. Isto važi i za vanbračnu decu ako je očinstvo utvrđeno.
Ako ostavilac nema potomke, u nasledstvo stupaju njegovi roditelji i supružnik. I ovde supružnik ima zakonsko pravo na deo nasledstva – ali ovaj put nasleđuje polovinu, dok drugu polovinu ravnopravno dele otac i majka ostavioca.
Ako je jedan od roditelja preminuo pre ostavioca, njegov deo nasleđuje drugi roditelj ili ga u celosti dobija supružnik. Ako oba roditelja više nisu živa, celokupno nasledstvo prelazi na bračnog druga.
Važno: ako ostavilac nije bio u braku u trenutku smrti, roditelji postaju jedini naslednici. Ako nema ni njih, prelazi se na treći nasledni red.
Ako ostavilac nema ni dece, ni supružnika, ni roditelja, u nasledstvo ulaze njegovi babe i dede, tj. preci iz drugog kolena i njihovi potomci (ujaci, tetke, bratići, sestrične…).
Nasledstvo se deli na dve linije: očinsku i majčinsku. Iz svake linije pravo na polovinu nasledstva imaju deda i baba sa te strane. Ako neki od njih nije živ, njegov deo nasleđuju njegova deca – ostaviočevi ujaci i tetke, a ako njih nema, njihova deca.
Ovaj red je ređi u praksi jer je retkost da neko umre, a da nema ni supružnika, ni dece, ni roditelja. Ipak, zakon ga predviđa kako bi se izbegla situacija da imovina ostane bez naslednika.
Četvrti nasledni red čine pradede i prababe i njihovi potomci. I ovde se primenjuje pravilo podele po linijama (očinskoj i majčinskoj) i pravilo predstavljanja. Nasleđuju se u krajnjoj nuždi – kada nema nijednog naslednika iz prethodnih redova.
Ako ni u četvrtom redu ne postoji niko ko bi mogao naslediti, imovina se proglašava bez naslednika, pa prelazi u državnu svojinu, ali tek nakon sprovedenog postupka. U tom slučaju, Republika Srbija postaje zakonski naslednik, i to bez mogućnosti odbijanja nasledstva.
Zakon, dakle, nastoji da nasledstvo uvek pripadne nekom, pa makar i državi – kako imovina ne bi ostala pravno „ničija“.
Ako ostavilac nema ni dece, ni supružnika, ni roditelja, u nasledstvo ulaze njegovi babe i dede, tj. preci iz drugog kolena i njihovi potomci (ujaci, tetke, bratići, sestrične…).
Nasledstvo se deli na dve linije: očinsku i majčinsku. Iz svake linije pravo na polovinu nasledstva imaju deda i baba sa te strane. Ako neki od njih nije živ, njegov deo nasleđuju njegova deca – ostaviočevi ujaci i tetke, a ako njih nema, njihova deca.
Ovaj red je ređi u praksi jer je retkost da neko umre, a da nema ni supružnika, ni dece, ni roditelja. Ipak, zakon ga predviđa kako bi se izbegla situacija da imovina ostane bez naslednika.
Ako želite da saznate kako se utvrđuje konkretan nasledni red u vašem slučaju ili da proverite ko bi vas mogao naslediti, najsigurniji korak je razgovor sa advokatom. Tako se izbegavaju nesporazumi i moguće greške u tumačenju.
Kako se piše testament odnosno zaveštanje? Testament (zaveštanje) je jednostrana i lična i uvek opoziva izjava volje poslovno sposobnog lica (zaveštaoca) koje raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti i određuje ko će ga naslediti. Testament je u srpskom pozitivnom pravu regulisan Zakonom o nasleđivanju.
Posao advokata je da sastavi bilo koju formu testamenta koju zaveštalac zatraži, a kojom će da raspolaže svojom imovinom. Ova izjava volje mora biti slobodna i ozbiljna što znači da ne sme da bude bilo kakve prinude ili prevare.
Postoje dva osnova za nasleđivanje: testament i zakon. Ukoliko je preminula osoba iza sebe ostavila testament koji ispunjava sve zakonom propisane uslove, njegova imovina će biti raspodeljena shodno njegovoj poslednjoj volji – zaveštajnim naslednicima.
Svojeručno zaveštanje predstavlja zaveštanje koje ostavilac može sačiniti ukoliko zna da čita i piše, budući da je neophodno da isto bude svojeručno napisano i potpisano. Poželjno je, ali nije obavezno da bude naveden datum sačinjavanja testamenta. Ukoliko datum nije naveden naknadno dolazi do problema dokazivanja trenutka nastanka izjave volje i uvek se savetuje da se navede i datum.
Uobičajeno je da zaveštalac svojeručni testament piše na hartiji mastilom koje je otporno i trajno, svojim maternjim jezikom i standardnim pismom, ali je za njegovu formalnu punovažnost nevažno da li je napisan na kartonu, papiru, kutiji cigareta, salveti ili nekim od sredstava kao što su hemijska olovka, karmin, kreda…
Na kraju teksta testamenta zaveštalac mora da se svojeručno potpiše. Uobičajeno je da se potpis sastoji od imena i prezimena zaveštaoca, ali se na takvom načinu potpisivanja ne insistira. Zaveštalac može da se potpiše samo prezimenom, imenom, nadimkom, pseudonimom, odnosno potpisom koji koristi u pravnom prometu.
Za punovažnost ovog zaveštanja potrebno je da zaveštalac pred dva svedoka izjavi da je već sačinjen testament pročitao, da je to njegova poslednja volja i da se potom svojeručno potpiše. Neophodan uslov punovažnosti je da je zaveštalac pismen, odnosno da zna da čita i piše, ali ovo zaveštanje, za razliku od svojeručnog, može sastaviti na bilo koji način ili može prepustiti i nekom drugom licu da to uradi umesto njega, najčešće advokatu.
Nakon izjave zaveštaoca i njegovog svojeručnog potpisa, neophodno je da zaveštanje istovremeno svojeručno potpišu i oba svedoka, pri čemu je poželjno navesti njihovo svojstvo. Navedene radnje moraju da se sprovedu u isto vreme na istom mestu dok su oba svedoka prisutna kako bi zaveštanje bilo punovažno.
Može da se sačini u bilo kom Osnovnom sudu u Republici Srbiji i sačinjava ga sudija pojedinac na osnovu kazivanja zaveštaoca nakon što utvrdi njegov identitet.
Nakon što sudija takvu formu testamenta sačini, daje ga zaveštaocu da ga pročita i da potpiše, a sudija na samom zaveštanju potvrdjuje da ga je zaveštalac u njegovom prisustvu pročitao i potpisao. Takvo zaveštanje se deponuje i čuva u sudu.
Sačinjava bilo koji javni beležnik odnosno notar u Republici Srbiji u obliku javnobeležničkog zapisa.
Primenjuju se ista pravila o zaveštajnim svedocima, kao i kod sudskog testamenta, tj. ona pravila koja regulišu ko može biti svedok, a ko ne.
Ukoliko niste sigurni koju formu testamenta da sačinite i da li bi takav testament bio punovažan, kontaktirajte advokata koji je stručnjak za naslednopravne odnose.
Naša preporuka je uvek da ukoliko niste sigurni koju formu zaveštanja da sačinite da kontaktirate advokata stručnog za naslednopravnu oblast.
Kada neko premine, ostaje njegova zaostavština – skup prava, obaveza i stvari koje čine imovinu ostavioca. U naslednom pravu, imovina se posmatra u širem smislu i obuhvata sve što može imati ekonomsku vrednost i preći na naslednike.
Zaostavštinu čine kako prava, tako i obaveze koje nisu lično vezane za ostavioca (npr. dugovi), a zakon jasno propisuje šta može biti predmet nasledstva. U nastavku predstavljamo najčešće oblike imovine koji se pojavljuju u postupku nasleđivanja.
Nepokretnosti su najčešći i najvredniji deo zaostavštine. To su kuće, stanovi, vikendice, poslovni prostori, zemljišta, itd. Pravno gledano, naslediti se može samo ono što je pravno priznato kao vlasništvo.
Važno je proveriti status svake nepokretnosti pre nasleđivanja.
Novac se nasleđuje u dve osnovne forme:
Bitno je znati da naslednici nemaju pravo da pre donošenja rešenja podižu novac s računa, osim ako su ovlašćeni korisnici (što ne znači automatski i naslednici).
Penzija ostavioca se ne nasleđuje, ali naslednici mogu ostvariti određena prava iz penzijskog osiguranja.
Dakle, ne nasleđuje se “penzija” kao takva, već pravo na određene naknade koje preživeli članovi mogu ostvariti.
Zlato i umetnine se smatraju pokretnim stvarima i ulaze u zaostavštinu:
Problem može nastati ako naslednici nisu svesni postojanja ovakvih stvari, jer često nisu upisane u registre. Zbog toga je preporučljivo da se obavi detaljan popis zaostavštine, uključujući sve vredne predmete.
Postoje različite vrste osiguranja, a u naslednopravnom smislu najbitnija su životna osiguranja.
Kod imovinskih osiguranja (npr. osigurana kuća), ne nasleđuje se sama polisa, već se ona obnavlja ili raskida po izboru naslednika kao novih vlasnika imovine.
Nasleđivanje imovine je složen proces, a priroda i status konkretnih dobara mogu znatno uticati na prava naslednika. Zato je pravna pomoć u ostavinskom postupku od velike važnosti – kako bi se utvrdila stvarna masa zaostavštine i izbegli eventualni sporovi među naslednicima.
U savremenim pravnim sistemima, pa tako i u Srbiji, sloboda raspolaganja imovinom predstavlja osnovno načelo imovinskog i naslednog prava. Svako lice koje je punoletno i poslovno sposobno ima pravo da svojom imovinom raspolaže po sopstvenoj volji – bilo za života ili putem testamenta. Ipak, ova sloboda nije apsolutna. Zakon poznaje određene pravne i moralne granice koje je ograničavaju, naročito u korist bliskih srodnika ostavioca.
U praksi to znači da lice može:
Zakonodavac time priznaje pojedincu pravo da sam odluči šta će biti s njegovom imovinom. Međutim, u istom trenutku štiti interese najužih srodnika, koji ne smeju ostati bez ikakvog naslednog prava. Tu dolazimo do instituta nužnog dela, koji ograničava punu slobodu testiranja i raspolaganja.
Važno je razlikovati pravne poslove među živima (inter vivos) i raspolaganja za slučaj smrti (mortis causa). U oba slučaja, zakon prati nameru raspolagaoca, ali proverava i da li je ugroženo pravo onih koji po zakonu imaju pravo na zaštitu – prvenstveno nužnih naslednika.
Ukoliko ostavilac tokom života otuđi značajan deo imovine, npr. pokloni sve što ima jednoj osobi, ostali naslednici mogu pokrenuti sudske postupke radi povrede njihovih prava – posebno ako se time obesmišljava institut nužnog dela.
Nužni deo predstavlja zakonom zagarantovano pravo određenih lica da, bez obzira na sadržinu testamenta ili poklona za života, naslede određeni procenat imovine ostavioca. To su tzv. nužni naslednici, a ovaj institut služi kao ograničenje slobode raspolaganja.
Nužni naslednici su:
Oni imaju pravo na:
Na primer, ako po zakonu dete ostavioca ima pravo na 1/3 nasledstva, njegov nužni deo iznosi 1/6 (ili 2/9 ako je nesposobno za rad). Ostatak imovine ostavilac može slobodno raspodeliti – testamentom, poklonom ili ugovorom.
Ako testamentom ili poklonima za života ostavilac povredi pravo na nužni deo, nužni naslednici mogu tražiti njegovo umanjenje, i to:
Sud u tim slučajevima ocenjuje da li je došlo do povrede prava i u kojoj meri, vodeći računa o celokupnoj imovini ostavioca.
Nužni deo ima dvostruku funkciju – pravnu i socijalnu. Pravnu, jer osigurava minimum naslednog prava za srodnike. Socijalnu, jer štiti ekonomski opstanak porodice i sprečava da ostanu bez ičega.
Važno je znati: nužni deo se ne dodeljuje automatski. Nužni naslednik mora da ga zahteva – u ostavinskom ili parničnom postupku, u roku od 3 godine od saznanja za povredu, a najkasnije 10 godina od smrti ostavioca.
Ugovor o poklonu je pravni posao kojim jedno lice bez naknade prenosi drugom lice pravo svojine ili drugo imovinsko pravo. U kontekstu naslednog prava, ovakvi ugovori su značajni jer mogu smanjiti ostavinsku masu i povrediti pravo na nužni deo.
Pokloni dati za života ostavioca se ne vraćaju automatski u ostavinu. Međutim, ako pokloni povređuju pravo nužnih naslednika, oni mogu zahtevati da se vrednost tih poklona uračuna u ostavinu i uzme u obzir prilikom namirenja njihovih prava.
Zakon propisuje da se veći pokloni – oni dati bližim licima ili u poslednjim godinama života – mogu sudski osporavati, posebno ako ostavioca dovedu do imovinske bespomoćnosti ili ako je poklonjen veći deo ukupne imovine.
Specifičnost ugovora o poklonu je što se ne mora zaključiti u pismenom obliku osim kad je predmet poklona nepokretnost – tada je potrebna overa kod notara i upis u katastar. Usmeni pokloni pokretnih stvari su dozvoljeni, ali teže dokazivi u sudskom postupku.
Poklon može biti i opoziv, npr. ako poklonoprimac grubo uvredi poklonodavca. Međutim, u naslednopravnom smislu važnije je pitanje da li poklon dovodi do nepravične raspodele imovine, čime se ugrožavaju druga lica s pravom na nasledstvo.
Zaključno, pokloni za života ostavioca mogu biti predmet spora ako imaju za cilj ili rezultat izigravanje naslednog prava drugih lica – naročito nužnih naslednika.
Ovaj ugovor je pravno sredstvo kojim ostavilac raspodeljuje imovinu među svojim potomcima za života, uz njihovu saglasnost. Može se posmatrati kao životna alternativa testamentu, jer omogućava podelu imovine uz prisustvo i saglasnost svih naslednika.
Karakteristike ugovora:
Prednosti:
Međutim, ovakav ugovor ne može se lako opozvati. Ako ostavilac nakon sklapanja ugovora promeni mišljenje, mora dobiti saglasnost svih strana da bi se ugovor raskinuo.
Ukoliko neko od naslednika kasnije smatra da je oštećen, može tražiti poništaj ugovora, ali samo uz dokaz da je bio prevaren, prisiljen ili da nije znao sve relevantne okolnosti u momentu potpisivanja.
Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života je odličan instrument u porodicama koje žele transparentno rešiti imovinska pitanja unapred i izbeći kasnije sporove među naslednicima.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je često korišćen pravni institut u praksi naslednog prava. Zaključuje se između lica koje ima imovinu (primalac izdržavanja) i drugog lica koje se obavezuje da ga izdržava do kraja života (davalac izdržavanja), u zamenu za imovinu.
Ključne karakteristike:
Ovaj ugovor ne podleže pravilima o nužnom delu. Naslednici ne mogu tražiti umanjenje vrednosti koju je primilac izdržavanja ustupio, jer je reč o naplatnom, a ne poklonjenom prenosu. To često izaziva nesporazume kod naslednika koji smatraju da su oštećeni.
U praksi se javljaju i zloupotrebe: starije osobe pod prisilom potpisuju ugovore, ne dobijaju dogovorenu negu, ili se ugovor zloupotrebi za prenos imovine bez stvarne namere izdržavanja. Zato zakon dozvoljava da se ugovor raskine sudski, ako davalac grubo povredi svoje obaveze.
Za razliku od testamenta, ovaj ugovor nije nasleđivanje, već zamena – imovina se ne deli po naslednom pravu već po ugovoru.
Za sve koji planiraju da zaključe ovakav ugovor, savet je da to učine uz pravnu pomoć i uz punu svest o posledicama koje takav prenos imovine nosi.
Ako želite da saznate koji oblik raspolaganja je najpodesniji za vašu situaciju – Pravni kompas je tu da objasni jasno, stručno i pristupačno. Slobodno raspolaganje je pravo, ali i odgovornost.
Ostavinski postupak je sudski postupak koji se sprovodi nakon smrti određene osobe (ostavioca), kako bi se utvrdilo ko su naslednici, šta čini imovinu koja se nasleđuje i na koji način se ta imovina raspodeljuje. U praksi je to prvi i ključni korak u ostvarivanju prava naslednika.
Ostavinski postupak ne pokreću naslednici, već se on pokreće po službenoj dužnosti, čim matičar prijavi smrt ostavioca nadležnom sudu. Matičar uz prijavu smrti dostavlja i izvod iz matične knjige umrlih.
Nadležni osnovni sud zatim dostavlja predmet javno beležniku, koji u svojstvu povereničkog suda vodi ostavinski postupak. Ako nije moguće da javni beležnik vodi postupak (npr. zbog spora među strankama), predmet ostaje u nadležnosti suda.
Ukoliko naslednici imaju dodatna saznanja o imovini, testamentu ili drugim relevantnim činjenicama, mogu podneti “Predlog za zakazivanje ostavinske rasprave” sudu, uz prilaganje dokaza (testament, izvod iz katastra, itd.).
Primer iz prakse: Smrt je prijavljena matičaru u Beogradu. Matičar dostavlja smrtovnicu Prvom osnovnom sudu. Sud predmet dodeljuje notaru sa sedištem u opštini prebivališta umrlog. Naslednici ne moraju ništa inicirati, ali ako imaju testament, važno je da ga sami dostave kako ne bi ostao nepoznat.
U najvećem broju slučajeva, ostavinski postupak vodi javni beležnik, na osnovu zakonskih ovlašćenja po Zakonu o javnom beležništvu i Zakonu o vanparničnom postupku. On postupa kao povereni sudija.
Postupak se vodi na osnovu:
Na raspravi naslednici izjavljuju da li prihvataju nasledstvo, odriču se u celini ili prihvataju pod uslovom popisa. O tome se sačinjava zapisnik. Ukoliko postoji testament, beležnik utvrđuje njegovu formalnu ispravnost i čita ga naslednicima.
U slučaju neslaganja među naslednicima (npr. oko imovine ili prava), beležnik prekida postupak i predmet vraća sudu, koji vodi vanparnični ili parnični postupak.
Primer iz prakse: Supruga i dvoje dece dolaze na ostavinsku raspravu kod notara. Prilažu izvode iz matičnih knjiga rođenih, dokaz o zajedničkoj svojini stana i izvod iz banke. Jedno dete izjavljuje da se odriče nasledstva. Notar izdaje rešenje o nasledstvu kojim se imovina prenosi na suprugu i drugo dete.
Za sprovođenje ostavinskog postupka, naslednici treba da dostave sledeća dokumenta:
Izvod iz matične knjige umrlih – dostavlja matičar automatski, ali korisno je da naslednici imaju kopiju.
Izvod iz matične knjige rođenih za svakog naslednika – kao dokaz srodstva.
Izvod iz matične knjige venčanih – za supružnika.
Lična dokumenta naslednika – lična karta ili pasoš, za identifikaciju.
Dokaz o imovini – list nepokretnosti (izvod iz katastra), ugovori, potvrde iz banaka, saobraćajna dozvola za vozila.
Testament – ako postoji, mora se dostaviti original.
Dokazi o poklonima (ako se traži uračunavanje u nasledstvo).
Dokaz o smrti prethodnih naslednika – ako je neko od potencijalnih naslednika preminuo pre ostavioca.
Važno: svi dokumenti moraju biti u originalu ili overenoj kopiji. Dokumentacija se može pribaviti u opštini, MUP-u, katastru, banci ili preko eUprave.
Primer: Ako naslednik tvrdi da je ostavilac imao račun u banci, mora dostaviti potvrdu iz banke sa stanjem na dan smrti. Za stan – izvod iz lista nepokretnosti (ne stariji od 6 meseci).
Trajanje ostavinskog postupka zavisi od:
U jednostavnim slučajevima, postupak traje 30 do 90 dana. Ako je imovina složenija, ili naslednici žive u inostranstvu, ili postoji testament koji se osporava – postupak može trajati nekoliko meseci do više od godinu dana.
Troškovi ostavinskog postupka uključuju:
Približno: za prosečan stan vrednosti 60.000 €, trošak kod notara je oko 300–400 €, plus PDV, takse i druge naknade.
Primer: U ostavinskom postupku naslednici dostavljaju sve podatke, a imovina se sastoji iz stana i automobila. Rešenje se donosi u roku od mesec dana, uz trošak od 40.000 dinara. Naslednici potom koriste rešenje za upis prava svojine u katastar i prenose vozilo u MUP-u.
Za više informacija, savete o konkretnim situacijama i pripremu dokumentacije, Pravni kompas vam stoji na raspolaganju – jer ostavinski postupak je više od pukog formalnog pitanja. To je trenutak kada pravo postaje deo života.
Kako se piše testament odnosno zaveštanje? Testament (zaveštanje) je jednostrana i lična i uvek opoziva izjava volje poslovno sposobnog lica (zaveštaoca) koje raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti i određuje ko će ga naslediti. Testament je u srpskom pozitivnom pravu regulisan Zakonom o nasleđivanju.
Posao advokata je da sastavi bilo koju formu testamenta koju zaveštalac zatraži, a kojom će da raspolaže svojom imovinom. Ova izjava volje mora biti slobodna i ozbiljna što znači da ne sme da bude bilo kakve prinude ili prevare.
Postoje dva osnova za nasleđivanje: testament i zakon. Ukoliko je preminula osoba iza sebe ostavila testament koji ispunjava sve zakonom propisane uslove, njegova imovina će biti raspodeljena shodno njegovoj poslednjoj volji – zaveštajnim naslednicima.
Ako nema testamenta ili je on nevažeći, imovina se deli među članovima porodice po tačno određenim pravilima. Zakon određuje ko nasleđuje i koliko kome pripada – deca, bračni partner, roditelji, braća, sestre i dalje redom.
Cela ova procedura se zove ostavinska rasprava – to je kada sud odlučuje kako će se podeliti ono što je pokojnik ostavio iza sebe.
Testament može da se napiše na više načina, ali je važno da se poštuju zakonska pravila kako bi bio važeći. Neko može sam da ga napiše rukom, može da ga sastavi pred svedocima, u sud u, kod notara, pa čak i usmeno ako je u vanrednoj situaciji.
Svojeručno zaveštanje predstavlja zaveštanje koje ostavilac može sačiniti ukoliko zna da čita i piše, budući da je neophodno da isto bude svojeručno napisano i potpisano. Poželjno je, ali nije obavezno da bude naveden datum sačinjavanja testamenta. Ukoliko datum nije naveden
naknadno dolazi do problema dokazivanja trenutka nastanka izjave volje i uvek se savetuje da se navede i datum.
Uobičajeno je da zaveštalac svojeručni testament piše na hartiji mastilom koje je otporno i trajno, svojim maternjim jezikom i standardnim pismom, ali je za njegovu formalnu punovažnost nevažno da li je napisan na kartonu, papiru, kutiji cigareta, salveti ili nekim od sredstava kao što su hemijska olovka, karmin, kreda…
Na kraju teksta testamenta zaveštalac mora da se svojeručno potpiše. Uobičajeno je da se potpis sastoji od imena i prezimena zaveštaoca, ali se na takvom načinu potpisivanja ne insistira. Zaveštalac može da se potpiše samo prezimenom, imenom, nadimkom, pseudonimom, odnosno potpisom koji koristi u pravnom prometu.
Za punovažnost ovog zaveštanja potrebno je da zaveštalac pred dva svedoka izjavi da je već sačinjen testament pročitao, da je to njegova poslednja volja i da se potom svojeručno potpiše.
Neophodan uslov punovažnosti je da je zaveštalac pismen, odnosno da zna da čita i piše, ali ovo zaveštanje, za razliku od svojeručnog, može sastaviti na bilo koji način ili može prepustiti i nekom drugom licu da to uradi umesto njega, najčešće advokatu.
Nakon izjave zaveštaoca i njegovog svojeručnog potpisa, neophodno je da zaveštanje istovremeno svojeručno potpišu i oba svedoka, pri čemu je poželjno navesti njihovo svojstvo. Navedene radnje moraju da se sprovedu u isto vreme na istom mestu dok su oba svedoka prisutna kako bi zaveštanje bilo punovažno.
Može da se sačini u bilo kom Osnovnom sudu u Republici Srbiji i sačinjava ga sudija pojedinac na osnovu kazivanja zaveštaoca nakon što utvrdi njegov identitet.
Nakon što sudija takvu formu testamenta sačini, daje ga zaveštaocu da ga pročita i da potpiše, a sudija na samom zaveštanju potvrdjuje da ga je zaveštalac u njegovom prisustvu pročitao i potpisao. Takvo zaveštanje se deponuje i čuva u sudu.
Javnobeležnički testament je forma testamenta koju sastavlja javni beležnik (notar) u obliku javnobeležničkog zapisa, u skladu sa Zakonom o nasleđivanju. Ostavilac svoju volju izjavljuje pred beležnikom, koji je dužan da proveri sposobnost za rasuđivanje i da objasni pravne posledice.
Ovaj testament se sastavlja bez svedoka ako ostavilac zna da čita i piše i nema smetnji u govoru ili sluhu. Može ga sastaviti bilo koji javni beležnik u Srbiji.
Javnobeležnički testament je teško osporiti, jer beležnik svojim prisustvom i zapisnikom potvrđuje da je sve učinjeno u skladu sa zakonom Ako postoji dilema oko izbora forme testamenta, njegovog sadržaja ili pravne punovažnosti, preporučuje se konsultacija sa stručnjakom za nasledno pravo. Time se može izbeći kasnije osporavanje testamenta i eventualni sporovi među naslednicima.
Usmeni testament je izuzetak koji zakon dopušta samo u vanrednim okolnostima – kada zaveštalac zbog bolesti, neposredne opasnosti po život (npr. poplave, požara, ratnih dejstava) ili drugih teških situacija nije u mogućnosti da sastavi pismeni testament.
U tom slučaju, zaveštalac može usmeno izjaviti svoju poslednju volju pred troje istovremeno prisutnih svedoka koji ispunjavaju zakonom propisane uslove. Svedoci su dužni da izjavu zaveštaoca što pre prenesu sudu ili da je u pisanoj formi potpišu i dostave nadležnom organu.
Usmeni testament prestaje da važi nakon 30 dana od dana kada su prestale vanredne okolnosti pod kojima je nastao.
Zakon priznaje i posebne oblike testamenta koji se primenjuju u specifičnim okolnostima:
Konzularni testament može sačiniti srpski državljanin u inostranstvu pred konzulom Republike Srbije, u formi javnobeležničkog zapisa.
Brodski testament sastavlja kapetan broda ako se osoba nalazi na srpskom brodu u međunarodnim vodama i ne može da sačini testament na uobičajen način.
Vojni testament važi ako je sačinjen u ratnim okolnostima pred nadležnim starešinom ili zdravstvenim oficirom
Međunarodni testament je forma predviđena posebnom konvencijom i priznaje se širom sveta, ako ispunjava uslove u pogledu oblika i overavanja.
Testament je pravni dokument kojim neko izražava svoju poslednju volju u pogledu raspodele imovine. Da bi bio punovažan, mora biti sačinjen u zakonom propisanoj formi i uz potpunu sposobnost rasuđivanja. U protivnom, može biti osporen ili proglašen nevažećim. Postoje tri osnovne situacije kada testament može izgubiti pravnu snagu:
Testament se može slobodno opozvati u bilo kom trenutku dok je zaveštalac živ. Opoziv može biti:
Ako nije jasno izraženo da se prethodni testament opoziva, a dođe do neslaganja među dokumentima, to može dovesti do spora u ostavinskom postupku.
Testament je rušljiv ako se dokaže da je sačinjen:
Rušljiv testament može osporiti svako lice koje ima pravni interes, podnošenjem tužbe. Rok za podnošenje tužbe je jedna godina od dana saznanja za razlog osporavanja (subjektivni rok), odnosno 10 godina od dana kada je testament proglašen (objektivni rok).
Testament je ništav ako:
Za razliku od rušljivosti, kod ništavosti nema rokova, a sud je može utvrditi i po službenoj dužnosti, čak i ako to niko od učesnika ne traži.
Ukoliko postoji sumnja u ispravnost testamenta, bilo da ste naslednik, zaveštalac ili treće lice sa pravnim interesom, preporučuje se pravna provera dokumenta i saveta sa stručnjakom za nasledno pravo pre nego što dođe do ostavinske rasprave. Time se mogu sprečiti dugotrajni sporovi i pravna nesigurnost u pogledu raspodele imovine.
Čak i kada neko testamentom ostavi celu imovinu drugom licu, određeni zakonski naslednici, kao što su potomci, bračni partner i roditelji – imaju pravo na nužni deo nasledstva. To je zakonom zagarantovana minimalna imovina koju naslednik ne može biti lišen, osim u tačno određenim slučajevima (npr. isključenje iz nasledstva).
Ako je nužni deo povređen testamentom ili poklonima za života ostavioca, naslednici imaju pravo da tu povredu ospore i zahtevaju svoj deo nužnog nasledstva pred sudom, u propisanim rokovima.
Visina nužnog dela zavisi od toga ko su naslednici i u kom naslednom redu se nalaze.
Prema Zakonu o nasleđivanju Republike Srbije, babe i dede, kao i braća, sestre i usvojioci mogu biti nužni naslednici samo ako ispunjavaju dva ključna uslova: da su trajno nesposobni za rad i da nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje
Imate pitanje vezano za nasledno pravo? Popunite formu ispod i naš tim će vam odgovoriti u kratkom roku.
Napomena: Aplikacija Herald je trenutno dostupna isključivo na engleskom jeziku.
Srpska verzija Heralda je u izradi i uskoro će biti dostupna. Zahvaljujemo na razumevanju.
