Ugovor o doživotnom izdržavanju je jedan od najčešćih pravnih instrumenata kojim se rešava pitanje brige o starijim, bolesnim ili nemoćnim osobama. Njime se osoba koja pruža pomoć i negu (davalac izdržavanja) obavezuje da će do kraja života brinuti o drugom licu (primaocu izdržavanja), a zauzvrat stiče pravo svojine na tačno određenoj imovini nakon njegove smrti.
Za razliku od testamenta, koji proizvodi pravno dejstvo tek posle smrti, ugovor o doživotnom izdržavanju je teretan, dvostrano obavezan i aleatoran – njegova suština je razmena: negu i brigu s jedne strane, za imovinu s druge. I upravo ta razmena često bude povod brojnih sudskih postupaka, naročito kada naslednici smatraju da su time oštećeni.
U daljem tekstu objasnićemo sve bitne aspekte ovog ugovora: od zakonske definicije, forme i uslova za njegovo zaključenje, preko obaveza ugovornih strana, pa do raskida, ništavosti i njegove razlike u odnosu na testament. Cilj je da vam približimo kako funkcioniše ovaj ugovor, kada ga treba koristiti i kako izbeći najčešće pravne probleme koje nosi sa sobom.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je pravni posao kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se nakon njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese pravo svojine na tačno određenim stvarima ili pravima. S druge strane, davalac izdržavanja preuzima obavezu da o primaocu brine i da ga izdržava do kraja njegovog života, uključujući i obavezu sahrane, ukoliko nije drugačije ugovoreno.
Ovaj ugovor je regulisan članom 194. Zakona o nasleđivanju i predstavlja dvostrano obavezni i teretni obligacioni ugovor, jer obaveze postoje na obe strane – i davalac i primalac nešto daju i dobijaju. Istovremeno, ugovor je i aleatoran, što znači da postoji neizvesnost – u trenutku zaključenja ugovora niko ne zna koliko će izdržavanje trajati, ni kolika će mu biti ukupna vrednost.
Posebno je važno istaći da se imovina koja je predmet ugovora ne smatra zaostavštinom i ne ulazi u ostavinski postupak, niti je mogu naslediti čak ni nužni naslednici. Time se ugovor o doživotnom izdržavanju jasno razlikuje od testamenta ili ugovora o poklonu.
U praksi, ugovor o doživotnom izdržavanju najčešće zaključuju starija lica, osobe narušenog zdravlja, samci bez bliskih srodnika ili oni koji žele da se obezbede za starost. Na strani primaoca izdržavanja gotovo uvek je fizičko lice, dok na strani davaoca može biti fizičko ili pravno lice – npr. rođak, prijatelj, komšija, negovatelj, pa čak i ustanova poput staračkog doma.
Bitno je naglasiti da ugovor ne može biti usmen, niti u običnoj pisanoj formi. Da bi bio pravno važeći, mora biti sačinjen kao javnobeležnički zapis ili solemnizovana isprava, uz obavezno prisustvo i upozorenje javnog beležnika o pravnim posledicama.
Ugovor može da se zaključi i u korist trećeg lica, koje tada ne učestvuje kao stranka u ugovoru, već samo kao korisnik. Takođe, može da postoji i više primalaca ili davaoca izdržavanja, što je često slučaj kod bračnih parova ili zajedničkih naslednika.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano obavezan, što znači da iz njega proističu prava i obaveze za obe ugovorne strane. Primalac izdržavanja se obavezuje da prenese imovinu nakon svoje smrti, dok davalac preuzima brigu, pomoć i izdržavanje tokom života primaoca. Svaka strana stiče svoja prava na osnovu obaveze druge strane.
Ovaj ugovor je istovremeno i aleatoran, jer se njegova ravnoteža ne može unapred tačno utvrditi. U trenutku zaključenja niko ne može sa sigurnošću znati koliko će trajati obaveza izdržavanja, koliki će biti troškovi i koliko će zaista vredeti ono što davalac izdržavanja dobija zauzvrat. U praksi, to znači da davalac može pružati izdržavanje godinama – što prevazilazi vrednost imovine – ali može se desiti i da primalac preminu u kratkom roku, čime davalac efektivno „dobija više“ nego što je uložio. Zbog te neizvesnosti, ugovor se ne može osporiti zbog navodnog prekomernog oštećenja.
Ako aleatornost izostane – na primer, ako je ugovor zaključen sa osobom koja je očigledno na samrti – tada se postavlja pitanje ništavosti ugovora, jer je izostala neizvesnost kao osnovna pretpostavka ovog pravnog posla.
Jedna od najvažnijih osobina ugovora o doživotnom izdržavanju jeste to što ne predstavlja osnov za nasledno pravo, već za sticanje prava po osnovu obaveznog odnosa. Davalac izdržavanja ne postaje naslednik, već stiče imovinu ugovorom, van ostavinske mase.
Zbog toga naslednici nemaju pravo da potražuju tu imovinu, čak ni kada je reč o nužnom naslednom delu. Imovina iz ugovora se izuzima iz zaostavštine i ne može se deliti između naslednika. Ova činjenica je često uzrok parničnih postupaka u kojima naslednici pokušavaju da ospore ugovor.
Ugovor se takođe ne može smatrati poklonom, pa se ne primenjuju pravila o vraćanju poklona zbog povrede nužnog dela. On se tretira kao obavezan pravni posao, a ne kao jednostrani akt raspolaganja imovinom.
Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju mogu biti samo stvari i prava koja postoje u trenutku zaključenja ugovora. To znači da primalac izdržavanja ne može ugovoriti prenos buduće imovine, niti one za koju još uvek nije stekao pravo svojine.
U praksi se kao predmet ugovora najčešće javljaju:
Ukoliko primalac izdržavanja naknadno otuđi, optereti ili uništi predmet ugovora, davalac ima pravo da traži raskid ugovora i povraćaj svega što je dao na ime izdržavanja.
Zbog toga se u praksi preporučuje da davalac izdržavanja zatraži upis zabeležbe ugovora u Katastar nepokretnosti. Time se trećim licima jasno stavlja do znanja da nad imovinom postoji pravni teret i sprečava eventualno izbegavanje obaveza iz ugovora.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je strogo formalan pravni posao. To znači da, da bi bio pravno važeći, mora biti sačinjen u formi javnobeležničkog zapisa ili solemnizovane isprave, u skladu sa Zakonom o javnom beležništvu. Usmeni dogovor ili obična pisana izjava nema nikakvo pravno dejstvo i smatra se ništavim.
Uloga javnog beležnika je višestruka:
Zahvaljujući prisustvu beležnika, sprečava se mogućnost prevare, zloupotrebe, kao i sklapanja ugovora sa osobama koje nisu sposobne da shvate pravnu prirodu onoga što potpisuju.
Kada je predmet ugovora nepokretnost (npr. stan, kuća, zemljište), zakon propisuje da je za sastavljanje ugovora nadležan javni beležnik na čijem se području nalazi nepokretnost. Ako ugovor obuhvata više nepokretnosti koje se nalaze u različitim opštinama, može biti uključeno više beležnika, svaki sa teritorijalnom nadležnošću za određenu imovinu.
Ova pravila postoje kako bi se obezbedila veća pravna sigurnost i sprečilo preklapanje nadležnosti. Takođe, notari su u obavezi da pre sačinjavanja ugovora izvrše uvid u evidenciju o prometu nepokretnosti i upozore strane ako postoji već upisan teret ili raniji ugovor (npr. poklon, hipoteka, sudski spor).
U slučaju zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju nad nepokretnošću, davalac izdržavanja može zatražiti zabeležbu u Katastru, čime se osigurava da se predmet ugovora ne može lako otuđiti trećim licima.
Zakon dozvoljava da se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključi u korist trećeg lica. U tom slučaju, primalac izdržavanja nije ugovorna strana, već samo korisnik prava koje iz ugovora proizlazi. Ugovorne strane su tada druga lica – recimo, deca koja ugovaraju izdržavanje za svog roditelja.
Treće lice ima pravo da uživa izdržavanje, ali ne odgovara za obaveze, niti se njegovim potpisom zaključuje ugovor. Ova mogućnost je naročito korisna kada primalac izdržavanja nije sposoban da sam odlučuje ili kada iz određenih razloga nije praktično da učestvuje u ugovaranju.
U slučaju smrti trećeg lica koje je primalac izdržavanja, davalac stiče imovinu samo ako je to predviđeno ugovorom. Ako se ugovor odnosi na više primalaca, on ostaje na snazi dok svi korisnici ne preminu, osim ako stranke nisu drugačije ugovorile.
Osnovna obaveza davaoca izdržavanja jeste da se brine o primaocu izdržavanja do kraja njegovog života. Ako nije drugačije ugovoreno, izdržavanje obuhvata:
Zakon ne zahteva da izdržavanje bude isključivo materijalne prirode. U mnogim slučajevima, primalac ima zadovoljavajuće prihode, ali mu je potrebna psihološka, fizička i socijalna podrška – nega, pažnja, društvo, razgovor. Upravo ta kombinacija materijalne i nematerijalne pomoći čini suštinu ovog ugovora.
U praksi, briga o primaocu može uključivati:
Zbog toga je važno da se obaveze što preciznije navedu u ugovoru, kako bi se izbegli kasniji nesporazumi ili različita tumačenja. Ako se u ugovoru ne navede tačno šta sve spada u izdržavanje, smatra se da se ono odnosi na sve stavke iz člana 194. Zakona o nasleđivanju.
Primalac izdržavanja se ovim ugovorom obavezuje da će po svojoj smrti preneti pravo svojine na tačno određenoj imovini – najčešće nepokretnosti. Bitno je da ta imovina već postoji u trenutku zaključenja ugovora, i da bude jasno određena u tekstu (npr. stan na adresi, parcela pod brojem, itd).
Ugovor ne sme da predvidi prenos imovine koju primalac još nije stekao. Takođe, ako nakon zaključenja ugovora primalac pokuša da otuđi ili optereti predmet ugovora (npr. pokloni stan nekome drugom), davalac izdržavanja može tražiti raskid ugovora i nadoknadu svega što je do tada pružio.
Da bi se zaštitio, davalac može u Katastru nepokretnosti upisati zabeležbu ugovora – što predstavlja upozorenje trećim licima da imovina podleže pravnim obavezama.
Aleatornost je jedno od ključnih obeležja ugovora o doživotnom izdržavanju. To znači da u trenutku zaključenja ugovora ne postoji sigurnost koliko će izdržavanje trajati, niti koliki će biti njegov ukupni trošak. Postoji element neizvesnosti koji čini ovaj ugovor specifičnim i razlikuje ga od poklona, prodaje ili testamenta.
Ako ta neizvesnost ne postoji – na primer, ako primalac izdržavanja u trenutku potpisivanja ugovora boluje od teške bolesti i njegova smrt je praktično izvesna – tada se ugovor može smatrati ništavim. U tom slučaju se smatra da nije reč o aleatornom poslu, već je to prikriven ugovor o poklonu, koji može povrediti prava zakonskih naslednika.
Ukoliko se dokaže da davalac izdržavanja nije preuzeo stvarnu obavezu brige i izdržavanja, već da je koristio ugovor samo kao sredstvo za sticanje imovine neposredno pre smrti primaoca – ugovor je ništav po zakonu.
Zaključno, neizvesnost dužine života primaoca i obima izdržavanja mora biti stvarna. Ako ta neizvesnost ne postoji, ne postoji ni pravni osnov da se ugovor o doživotnom izdržavanju tretira kao punovažan. Sudovi zato često traže medicinsku dokumentaciju i psihijatrijska veštačenja kako bi utvrdili da li je u konkretnom slučaju zaista postojala aleatornost.
Ugovor o doživotnom izdržavanju se može raskinuti kada se odnosi između davalaca i primalaca izdržavanja toliko pogoršaju da postanu nepodnošljivi. Ovo je regulisano članom 201 Zakona o nasleđivanju. Ne traži se da postoji krivica jedne strane, već je dovoljno da su odnosi narušeni do mere da svrha ugovora više ne može da se ostvari.
Sud, na zahtev bilo koje ugovorne strane, može doneti odluku o raskidu ugovora ukoliko:
U praksi, sama činjenica da je jedna strana podnela tužbu sudu se često uzima kao pokazatelj da su odnosi poremećeni. Nakon raskida, primalac izdržavanja je dužan da vrati naknadu za sve što je do tada primio od davaoca, u skladu sa pravilima obligacionog prava.
U skladu sa članom 202 Zakona o nasleđivanju, ugovor se može raskinuti i ako su se nakon njegovog zaključenja okolnosti znatno promenile, tako da ispunjenje obaveza postaje previše otežano ili nepravično.
Primeri iz prakse uključuju:
U tim slučajevima, sud može:
Ugovor prestaje po sili zakona smrću primaoca izdržavanja – tada davalac stiče pravo svojine nad ugovorenom imovinom, uz odgovarajuću dokumentaciju (npr. izvod iz matične knjige umrlih i overeni primerak ugovora).
U slučaju smrti davaoca izdržavanja, ugovor ne prestaje automatski. Obaveze iz ugovora mogu preći na njegove naslednike – najčešće supružnika ili decu – ako oni to prihvate. Ukoliko naslednici odbiju da nastave sa izvršavanjem ugovora, on se raskida, ali nemaju pravo da potražuju naknadu za ono što je davalac do tada pružio.
Ugovorne strane mogu zajednički odlučiti da raskinu ugovor u bilo kom trenutku pre smrti primaoca izdržavanja. U tom slučaju, raskid se mora obaviti u istom obliku kao i zaključenje – dakle, u formi javnobeležničkog zapisa ili solemnizovane isprave.
Sporazumni raskid omogućava fleksibilnost, posebno kada su ugovorne strane saglasne da ugovor više nema svrhu ili kada su postigli drugačiji dogovor o međusobnim obavezama.
Poništaj (rušljivost) ugovora o doživotnom izdržavanju najčešće pokreću naslednici primaoca izdržavanja nakon njegove smrti, u pokušaju da sporni ugovor uklone iz pravnog prometa i time vrate imovinu u zaostavštinu.
Ugovor može biti poništen sudskom odlukom ukoliko se dokaže da je u trenutku zaključenja:
Sud po pravilu traži veštačenje od strane psihijatrijskog ili internističkog sudskog veštaka, kako bi se utvrdilo da li je primalac imao sposobnost da zaključi ugovor. Ako se dokaže suprotno – ugovor se poništava, a davalac mora da vrati imovinu ili primi odgovarajuću nadoknadu u novcu.
Poništenje ugovora moguće je i kada se dokaže da davalac nije ispunjavao ugovorne obaveze, npr. nije izdržavao primaoca, nije snosio troškove sahrane, ili je prevarom došao do imovine.
Rok za podnošenje tužbe za poništaj je:
Ništavost (za razliku od poništaja) znači da je ugovor pravno nevažeći od samog početka, bez obzira da li neko to traži ili ne. Sud na ništavost pazi po službenoj dužnosti, a može je utvrditi i van rokova koji važe za poništaj.
Ugovor je apsolutno ništav u sledećim situacijama:
Ugovor je relativno ništav kada je zaključen:
U oba slučaja, posledica je poništavanje ugovora, vraćanje imovine u zaostavštinu i eventualna obaveza naknade vrednosti dobijenog izdržavanja.
Jedna od najvažnijih posledica ugovora o doživotnom izdržavanju jeste da imovina koja je njegov predmet ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja. To znači da čak ni nužni naslednici – kao što su deca, supružnik ili roditelji – ne mogu potraživati svoj deo te imovine, jer ona ne pripada ostavinskoj masi i nasleđivanje imovine nije moguće.
Za razliku od poklona ili testamenta, gde naslednici mogu tražiti povredu nužnog dela, ugovor o doživotnom izdržavanju je teretan i aleatoran pravni posao i kao takav nije predmet pravne zaštite nužnih naslednika.
Ipak, u praksi, naslednici često pokušavaju da ospore ovakve ugovore kroz parnične postupke, pozivajući se na:
Ukoliko uspeju da dokažu jedan od navedenih razloga, sud može poništiti ugovor, čime imovina prelazi u zaostavštinu i postaje dostupna za raspodelu među naslednicima.
Davalac izdržavanja ne stupa u pravni položaj naslednika i samim tim ne odgovara za dugove primaoca izdržavanja. Sva potraživanja prema preminulom idu prema njegovim zakonskim naslednicima, ako oni prihvate nasleđe.
Ovo je vrlo važna prednost ugovora za davaoca – on stiče imovinu, ali bez obaveze da namiri poverioce pokojnika, osim ako se drugačije ne ugovori. S druge strane, ako naslednici ne prihvate nasleđe, dugovi ostaju nenamireni, ali davalac zadržava imovinu stečenu po osnovu ugovora, jer ona nije deo nasledstva.
Po smrti primaoca izdržavanja, davalac ima pravo da zatraži uknjižbu svojine nad nepokretnostima koje su bile predmet ugovora. Da bi to ostvario, potrebno je da priloži:
Ako je ugovor ispravno zaključen i ako postoji eventualna zabeležba u katastru, uknjižba se vrši bez problema. Međutim, ako postoji sudski spor, postupak se može obustaviti dok se ne okonča parnica.
Ukoliko je primalac izdržavanja za života pokušao da otuđi imovinu trećem licu, davalac može pokrenuti tužbu protiv nesavesnog sticaoca, naročito ako postoji zabeležba ugovora. U tom slučaju, sud može poništiti pravni posao između primaoca i trećeg lica, ako se dokaže da je ono znalo za postojanje ugovora.
Zakon ne zabranjuje zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju sa srodnicima, tako da primalac i davalac izdržavanja mogu biti, na primer, roditelj i dete, baka i unuk, ili bračni partneri. Ugovor se tada, kao i u drugim slučajevima, mora zaključiti u zakonom predviđenoj formi – kao javnobeležnički zapis ili solemnizovana isprava.
Ako je primalac potpuno ili delimično poslovno nesposoban, ugovor mora biti zaključen u formi javnobeležničkog zapisa, a ne samo potvrđenog (solemnizovanog) ugovora. Time se obezbeđuje dodatna pravna zaštita i proverava saglasnost volje lica koje prenosi imovinu.
Važno je znati i da se ugovor može zaključiti u korist trećeg lica, čak i kada primalac nije ugovorna strana. U tom slučaju, treće lice je korisnik izdržavanja, a ugovor se sklapa između druge dve osobe – često članova porodice.
Ukoliko se kao davalac izdržavanja pojavljuje fizičko ili pravno lice koje se profesionalno bavi negom – kao što su domovi za stare, lekari, medicinske sestre, negovatelji, socijalne ustanove ili privatne agencije – zakon predviđa dodatnu meru zaštite: potrebna je saglasnost nadležnog organa starateljstva.
Ova saglasnost se daje u formi rešenja i obavezan je uslov da bi takav ugovor bio punovažan. Bez nje, ugovor je apsolutno ništav.
Razlog za ovaj uslov je zaštita starih, nemoćnih i bolesnih lica od moguće zloupotrebe poverenja i zavisnog položaja u kojem se nalaze. Zakonodavac želi da spreči situacije u kojima osobe koje brinu o starima koriste svoj položaj da steknu značajnu imovinu.
Organi starateljstva pri odlučivanju proveravaju:
Osim zaposlenih u zdravstvenim i socijalnim ustanovama, u obavezu pribavljanja saglasnosti spadaju i:
Neophodno je da ova lica ili ustanove, pre zaključenja ugovora, zatraže odobrenje i postupe po uputstvima organa starateljstva. U suprotnom, ugovor koji zaključe biće ništav i bez pravnog dejstva.
Ugovor o doživotnom izdržavanju i testament regulišu raspolaganje imovinom posle smrti, ali su po svojoj pravnoj prirodi, načinu zaključenja i posledicama potpuno različiti:
| Osobina | Ugovor o doživotnom izdržavanju | Testament |
|---|---|---|
| Pravni posao | Dvostranoobavezan, teretan | Jednostrani, lični |
| Početak dejstva | Stupa na snagu zaključenjem | Važi tek nakon smrti ostavioca |
| Prenos Imovine | Davalac izdržavanja stiče svojinu po smrti primaoca | Imovina ulazi u ostavinu i deli se naslednicima |
| Uticaj naslednika | Ne ulazi u zaostavštinu – naslednici ne dobijaju ništa | Naslednici mogu tražiti nužni deo |
| Mogućnost opoziva | Raskid moguć, ali samo pod uslovima iz zakona | Opoziv jednostavan – novi testament, uništenje starog |
| Saglasnost druge strane | Potreban pristanak obe strane | Potreban samo ostavilac (testator) |
Ukratko, ugovor o doživotnom izdržavanju je pravni odnos sa međusobnim pravima i obavezama, dok je testament jednostrana izjava volje.
Prednosti ugovora o doživotnom izdržavanju:
Mane ugovora o doživotnom izdržavanju:
Prednosti testamenta:
Mane testamenta:
Ovaj ugovor je najbolja opcija za osobe koje:
S druge strane, testament je bolji izbor kada:
Zbog svoje složene prirode i mogućih posledica, ugovor o doživotnom izdržavanju ne bi trebalo zaključivati bez pravne pomoći. Advokat ili pravnik može:
– proveriti vlasništvo i pravno stanje imovine,
– upozoriti na moguće rizike i posledice,
– sastaviti ugovor koji odgovara konkretnim potrebama stranaka,
– voditi brigu o obliku, sadržini i pravilnoj overe kod javnog beležnika,
– obezbediti zaštitu od budućih sudskih sporova i ništavosti.
Pravovremeno i pravilno sačinjen ugovor o doživotnom izdržavanju može predstavljati jedan od najpouzdanijih načina pravnog i socijalnog obezbeđenja, kako za primaoca tako i za davaoca izdržavanja.
Ugovor o doživotnom izdržavanju predstavlja izuzetno praktično i pravno snažno rešenje za osobe koje žele sigurnost u poznim godinama. Idealan je za:
Zahvaljujući svojoj pravnoj zaštiti i jasno definisanim obavezama, ovaj ugovor donosi koristi iza primaoca i za davaoca izdržavanja, pod uslovom da je zaključen savesno, sa jasno određenim pravima i obavezama.
Ipak, treba imati u vidu da ugovor nije pogodan ako ne postoji stvarna potreba za izdržavanjem ili ako primalac izdržavanja već boluje od teške bolesti – jer tada može biti ništav zbog nedostatka aleatornosti.
Imate pitanje vezano za nasledno pravo? Popunite formu ispod i naš tim će vam odgovoriti u kratkom roku.
Napomena: Aplikacija Herald je trenutno dostupna isključivo na engleskom jeziku.
Srpska verzija Heralda je u izradi i uskoro će biti dostupna. Zahvaljujemo na razumevanju.
