Ugovor o poklonu je pravni posao kojim jedno lice (poklonodavac) bez naknade prenosi pravo svojine ili drugo pravo na drugo lice (poklonoprimac). U srpskom pravu ovaj ugovor se smatra jednostrano obavezujućim, jer samo poklonodavac preuzima obavezu da učini davanje, dok poklonoprimac ne preuzima nikakvu protivuslugu.
Pravno posmatrano, reč je o ugovoru inter vivos, što znači da proizvodi pravno dejstvo za života ugovornih strana. Osim u izuzetnim slučajevima, kao što su pokloni sa nalogom ili teretom, ovaj ugovor ne stvara obaveze za poklonoprimca.
Iako je veoma prisutan u svakodnevnoj pravnoj praksi, ugovor o poklonu nije regulisan Zakonom o obligacionim odnosima, već se primenjuju odredbe Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine. Opšte odredbe obligacionog prava i dalje se primenjuju u meri u kojoj nisu u suprotnosti s njegovom prirodom.
Prilikom donošenja Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) 1978. godine, odlučeno je da se ugovor o poklonu ne uvrsti kao zaseban ugovorni tip. Razlog za to bio je ustavni okvir bivše SFRJ, koji je predviđao da se ZOO bavi prometom robe i usluga, dok se poklon nije smatrao pravnim poslom koji spada u tu kategoriju jer je bez naknade.
Zakonodavac je tako ostavio prostor da ovu oblast uređuju republički i pokrajinski propisi, ali do donošenja takvih propisa nikada nije došlo. Kao posledica toga, u praksi se i dalje primenjuju odredbe Srpskog građanskog zakonika.
Iako ugovor o poklonu nije direktno regulisan ZOO-om, na njega se subsidiarno primenjuju opšte odredbe obligacionog prava, naročito:
To znači da ugovor o poklonu mora biti u skladu sa osnovnim načelima obligacionog prava, i da se može osporavati ukoliko, na primer, postoji prevara, prinuda, nesposobnost za rasuđivanje ili nedozvoljeni predmet.
Poklonodavac može biti svako lice koje je potpuno poslovno sposobno, odnosno koje je navršilo 18 godina života i sposobno je da samostalno zaključuje pravne poslove. Delimično poslovno sposobna lica, kao što su maloletnici sa navršenih 15 godina, mogu zaključiti ugovor o poklonu u vezi sa imovinom koju su stekla sopstvenim radom, ali samo ako imaju saglasnost zakonskog zastupnika.
S druge strane, poklonoprimac može biti svako lice, pa čak i ono koje inače ne može da zaključuje ugovore, kao što je maloletno dete. Važno je da poklonoprimac bude u mogućnosti da prihvati poklon i da za to postoji saglasnost njegovog zastupnika kada je potrebno.
Pri zaključenju ugovora, posebno kod nepokretnosti, važno je proveriti identitet i pravnu sposobnost obe strane, kao i vlasništvo nad predmetom poklona.
Osnovna razlika između ugovora o poklonu i drugih ugovora (kao što su kupoprodaja ili razmena) jeste u postojanju „animus donandi“, odnosno nameri da se nešto pokloni iz dobrovoljne i nesebične pobude. Ova namera predstavlja ključni element bez kojeg ugovor o poklonu ne može postojati.
Motivi za darivanje mogu biti različiti – porodična povezanost, zahvalnost, moralna ili humanitarna pobuda – ali ono što je bitno jeste da ne postoji očekivanje bilo kakve protivusluge od strane poklonoprimca. Samo postojanje „animus donandi“ čini ovaj ugovor pravno validnim i razlikuje ga od simuliranih pravnih poslova.
U praksi, ugovor o poklonu često se koristi kao vid prenosa imovine između članova porodice, najčešće roditelja i dece, ali je važno da postoji iskrena i pravno prihvatljiva volja da se takav čin učini bez nadoknade.
Predmet ugovora o poklonu može biti bilo koja stvar, pravo ili imovinska korist koja se nalazi u pravnom prometu. To podrazumeva i pokretne i nepokretne stvari, kao i materijalna i nematerijalna prava. Najčešći predmeti poklona u praksi su stanovi, kuće, automobili, novac, ali i potraživanja, pravo plodouživanja, autorska i srodna prava, kao i oproštaj duga.
Poklon ne mora biti u vezi sa konkretnim ličnim svojstvom poklonoprimca, iako se u praksi često radi o članovima porodice. Ipak, predmet poklona mora biti zakonit, odrediv i moguć, jer će u suprotnom ugovor biti ništav.
Predmet poklona može biti i buduća stvar – ona koja će tek nastati, kao što je plod buduće berbe ili nešto što poklonodavac planira da stekne. U tim slučajevima ugovor o poklonu ne može imati realan karakter, jer se stvar ne može predati u trenutku zaključenja.
Takođe, moguće je pokloniti i imovinska prava – najčešće potraživanja, prava intelektualne svojine ili pravo korišćenja određene imovine. Oproštaj duga takođe predstavlja vid poklona.
Ako predmet poklona ne postoji, ne može postojati ili se ne može legalno steći, takav ugovor je ništav. Na primer, poklon koji se odnosi na stvar koja je ranije uništena ili izgubljena je nemoguć.
Ugovor će biti ništav i ako se ne zna tačno šta je predmet poklona – ako je predmet neodređen ili neodrediv. Takođe, nije dozvoljeno poklanjanje stvari ili prava koja su zakonom zabranjena, kao što su nedozvoljene supstance, lična prava koja su neprenosiva (npr. roditeljsko pravo), ili imovina koja je izuzeta iz pravnog prometa.
Ovo je posebna vrsta poklona kod koje poklonodavac uz dar postavlja određeni uslov ili naređuje poklonoprimcu da učini određenu radnju. Na primer, poklon je dat uz obavezu da se određena imovina koristi za školovanje trećeg lica ili da se stan koristi kao dom za roditelje poklonodavca. Iako je i dalje u pitanju poklon, jer nema protivusluge, postojanje naloga menja prirodu obaveze poklonoprimca.
Kod mešovitog poklona, stranke preuzimaju međusobne obaveze, ali je vrednost onoga što poklonodavac daje veća od onoga što prima zauzvrat, pa se višak tretira kao poklon. Ovakav ugovor može delimično zadržati pravni karakter poklona, ali sadrži i elemente teretnog ugovora.
Uzajamni poklon je obostrani čin darivanja, gde svaka strana poklanja nešto drugoj, ali poklon jedne strane nije uslovljen onim što će dobiti. Iako oba učesnika poklanjaju, ne radi se o razmeni (kao kod ugovora o razmeni), jer se polazi od namere dobročinstva.
Nagradni poklon je oblik darivanja zasnovan na nekom konkretnom ponašanju, uspehu ili osobini poklonoprimca. Na primer, nagrada za sportski uspeh, humanitarno delo ili moralno postupanje. Poklon je oblik priznanja i nema protivčinidbu, iako je inspirisan prethodnom radnjom poklonoprimca.
Poklon inspirisan moralnom obavezom poklonodavca – kao što je poklanjanje nekretnine članu porodice koji je brinuo o njemu, ili prijatelju kao izraz zahvalnosti. Ovakvi pokloni se često javljaju među bliskim licima i imaju izražen lični karakter.
Ova vrsta poklona ima za cilj ostvarenje opšteg interesa. Primeri su donacije školama, verskim institucijama, bolnicama, humanitarnim organizacijama. Pravni osnov je i dalje poklon, ali je motivisan potrebom da se doprinese zajednici.
Poklon za slučaj smrti je ugovor kojim poklonodavac poklanja stvar ili pravo, ali sa odloženim dejstvom – tek nakon njegove smrti. U tom smislu, ova vrsta poklona podseća na legat i često se posmatra kao testamentarni raspored. Da bi bio punovažan, mora biti zaključen u pisanoj formi i uz poštovanje specifičnih uslova.
Forma ugovora o poklonu zavisi od prirode predmeta poklona. Kada se poklanjaju nepokretnosti, ugovor mora biti zaključen u pisanoj formi i overen kod javnog beležnika (solemnizacija). Bez toga ugovor je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo.
Kod pokretnih stvari, zakon ne zahteva obaveznu pismenu formu. Dovoljno je da poklonodavac stvar preda poklonoprimcu, čime se ugovor smatra zaključenim. Ipak, u praksi se preporučuje da i ugovor o poklonu pokretnih stvari bude sačinjen u pisanoj formi, radi pravne
sigurnosti.
U situacijama kada je predmet poklona pravo (npr. potraživanje, autorsko pravo), takođe se savetuje pismeni oblik kako bi se nesporno dokazala volja poklonodavca i sadržaj poklona.
Usmeni ugovor o poklonu je moguć samo kada se poklanjaju pokretne stvari, i to uz istovremenu predaju predmeta poklona. Ako se stvar ne preda, a ugovor nije sačinjen u pismenoj formi, poklonoprimac nema pravo da traži ispunjenje obećanja putem suda.
Srpski građanski zakonik izričito kaže da „ko poklon samo usmeno učini, a stvar ne preda, i na zahtevanje neće da preda, ne može se sudom naterati da preda“. Dakle, usmena obećanja bez predaje ne proizvode nikakvo pravno dejstvo.
Kod ugovora o poklonu nepokretnosti, overa kod javnog beležnika je obavezna. To znači da beležnik mora potvrditi identitet strana, njihov pristanak na ugovor, i ispravnost ugovora u skladu sa zakonom. Ovaj postupak se naziva solemnizacija.
Nakon overe, ugovor mora biti upisan u katastar nepokretnosti da bi došlo do promene vlasništva. Bez upisa u katastar, poklonoprimac neće biti upisan kao vlasnik, i neće imati pravo raspolaganja nepokretnošću.
Kod poklona većih vrednosti, čak i kada to zakon ne zahteva, preporučuje se overa i kod poklona pokretnih stvari, kako bi se sprečile eventualne zloupotrebe, osporavanja ili nesporazumi među ugovornim stranama ili njihovim naslednicima.
Ugovor o poklonu nepokretnosti je najčešći oblik ugovora o poklonu u praksi, posebno među članovima porodice. Ovaj ugovor se odnosi na prenos vlasništva nad stanom, kućom, placem, garažom ili drugom vrstom nepokretnosti.
Zbog značaja i vrednosti nepokretnosti, zakon zahteva posebnu formu i proceduru za zaključenje ovog ugovora – pisanu formu, overu kod javnog beležnika i upis u katastar. Bez poštovanja ovih uslova, ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.
Pre zaključenja ugovora, neophodno je proveriti pravni status nepokretnosti. To uključuje:
Poklonoprimac mora biti upoznat sa svim opterećenjima jer prihvatanjem takvog poklona preuzima i eventualne terete.
Kada ostavilac (poklonodavac) za života pokloni nepokretnost svom zakonskom nasledniku, vrednost tog poklona se po pravilu uračunava u njegov nasledni deo. To znači da će se prilikom raspodele zaostavštine smatrati da je taj naslednik deo nasledstva već primio unapred.
Poklon se neće uračunati u nasledni deo ako:
Ova pravila imaju poseban značaj kada postoji više naslednika i kada je bitno obezbediti pravičnu raspodelu imovine.
Ugovor o poklonu nepokretnosti ne može se raskinuti jednostranom izjavom volje. Raskid je moguć isključivo sudskim putem, i to zbog:
Rok za podnošenje tužbe iznosi tri godine od dana kada je poklonodavac saznao za razlog raskida. Ugovor ne može biti raskinut ako je poklonoprimac u međuvremenu otuđio nepokretnost trećem licu u dobroj veri.
Glavna obaveza poklonodavca jeste da prenese pravo svojine ili preda poklon poklonoprimcu. U praksi, poklon može biti prenet na dva načina:
Konsenzualni ugovor – kada se strane samo saglase o poklonu, a predaja se obavlja naknadno (npr. poklon buduće stvari).
Kada je predmet poklona nepokretnost, prenos prava svojine se smatra završenim tek nakon upisa u katastar nepokretnosti i samo tada poklonoprimac stiče puno pravo svojine.
Za razliku od prodavca u ugovoru o kupoprodaji, poklonodavac nema opštu obavezu odgovornosti za pravne ili fizičke nedostatke poklonjene stvari. Međutim, odgovara ako je znao ili morao znati za nedostatke i nije o tome obavestio poklonoprimca, a zbog čega je
ovaj pretrpeo štetu.
Na primer, ako pokloni automobil za koji zna da ima ozbiljan kvar koji ugrožava bezbednost, a ne obavesti poklonoprimca, može odgovarati za posledice.
Ova odgovornost važi i kod skrivenih nedostataka koje poklonodavac nije prijavio, ali je prema okolnostima bio dužan da ih zna.
Ukoliko se radi o poklonu sa nalogom (npr. poklon stana uz uslov da poklonoprimac izdržava poklonodavca), tada poklonodavac ima pravo da raskine ugovor ukoliko poklonoprimac ne ispuni preuzetu obavezu.
Iako se suštinski radi o poklonu, ovaj tip ugovora podrazumeva veću uključenost obe strane, a poklonoprimac može snositi i posledice ako ne ispuni obaveze koje je preuzeo.
Raskid ugovora o poklonu nije česta pojava, ali zakon predviđa posebne situacije u kojima poklonodavac ili treća lica imaju pravo da zahtevaju prestanak važenja ugovora. Raskid može biti sporazuman ili sudski, u zavisnosti od okolnosti i vrste povrede ugovora.
Sporazumni raskid moguć je kada se obe ugovorne strane saglase da ugovor više ne proizvodi pravno dejstvo, naročito u situacijama kada poklon još nije uručen ili kada su se okolnosti značajno promenile. U tom slučaju, strane mogu potpisati sporazum o raskidu bez potrebe za intervencijom suda.
Preporuka je da se sporazum sastavlja u pisanoj formi, naročito ako se odnosi na nepokretnost, kako bi se sprečile moguće pravne posledice u budućnosti.
Najčešći razlog za raskid ugovora o poklonu jeste gruba neblagodarnost poklonoprimca. To podrazumeva ponašanje koje pokazuje teško nepoštovanje, uvredu, povredu časti, imovine ili zdravlja poklonodavca, kao i njemu bliskih osoba. Na primer:
U tim slučajevima, poklonodavac može tužbom tražiti raskid ugovora, ali mora dokazati postojanje grube neblagodarnosti. Tužba se podnosi u roku od tri godine od dana kada je poklonodavac saznao za razlog za raskid. Raskid ne može tražiti naslednik poklonodavca nakon njegove smrti – pravo na raskid je lično i prestaje smrću poklonodavca.
Drugi zakonski osnov za raskid ugovora o poklonu jeste teško osiromašenje poklonodavca. Ako posle poklanjanja poklonodavac ostane bez sredstava za sopstveni život ili za izdržavanje lica koje je po zakonu dužan da izdržava (npr. dete), može tražiti da se ugovor raskine i da mu se poklon vrati.
Osiromašenje mora biti takvo da dovodi u pitanje egzistenciju poklonodavca. Sud tada ceni da li bi vraćanje poklona bilo pravedno obzirom na situaciju obe strane.
Postoji i mišljenje da poklonoprimac može zadržati poklon ukoliko prihvati da izdržava poklonodavca ili obezbedi sredstva za njegov život, čime se raskid izbegava.
U slučaju razvoda ili poništenja braka, poklonodavac (supružnik) može zahtevati povraćaj poklona ukoliko je poklon bio nesrazmerno velike vrednosti u odnosu na zajedničku imovinu.
Uobičajeni manji pokloni koje supružnici međusobno daju tokom braka ne podležu vraćanju. Vraćaju se samo oni pokloni koji bi, u svetlu razlaza, predstavljali očiglednu nepravdu za drugog supružnika ako bi ostali u njegovom vlasništvu.
Vrednost poklona se procenjuje prema stanju u trenutku prestanka zajedničkog života.
Ugovor o poklonu može biti osporen ne samo od strane ugovornih strana, već i od trećih lica čija su prava tim ugovorom povređena. To se dešava u dva slučaja:
U oba slučajevima, treća lica mogu pokrenuti sudski postupak i tražiti da se ugovor o poklonu oglasi bez pravnog dejstva u obimu u kojim se povređuje njihovo pravo.
Ugovor o poklonu, iako je bez naknade, ne oslobađa poklonoprimca poreskih obaveza. Porez na poklon je regulisan Zakonom o porezima na imovinu (članovi 14–22), a visina poreza zavisi od vrednosti poklona i srodničkog odnosa između poklonodavca i poklonoprimca.
Osnovica poreza je tržišna vrednost poklonjene stvari ili prava, na dan nastanka poreske obaveze. Tu vrednost procenjuje nadležna organizaciona jedinica Poreske uprave.
Poreske stope zavise od stepena srodstva:
Porez se plaća i na poklonjeni gotov novac, štedne uloge, potraživanja, vozila, plovila, vazduhoplove i prava intelektualne svojine.
Od poreza na poklon oslobođeni su:
Porez se ne plaća ni na uobičajene poklone male vrednosti, kao ni na:
Poklon nepokretnosti ima pravno dejstvo tek kada se, pored zaključenja ugovora, izvrši upis u katastar nepokretnosti. Bez tog upisa, poklon se ne smatra završenim sa stanovišta prava svojine.
U praksi, ugovor o poklonu aw ponekad koristi za izbegavanje poreskih nameta, jer je porez na poklon niži od poreza na kupoprodaju. Međutim, takvi slučajevi podležu strogoj proveri nadležnih organa.
Prema Zakonu o porezima, naslednici iz prvog naslednog reda (deca, unuci, roditelji) su oslobođeni plaćanja poreza na poklon, dok ostali naslednici i primaoci snose poreske obaveze u skladu sa propisanim poreskim stopama.
Poreska obaveza nastaje:
danom prijema poklona, ako nije sačinjen pisani ugovor.
U slučajevima kada se poklon ne prijavi na vreme, poreska obaveza nastaje od dana kada je poreski organ saznao za poklon.
Postupak prijave uključuje:
U praksi je čest slučaj da ostavilac tokom života pokloni deo imovine jednom od svojih naslednika. Nakon njegove smrti, nameće se pitanje da li se ti pokloni uračunavaju u nasledni deo, kako bi se obezbedila pravičnost među naslednicima.
Zakon o nasleđivanju predviđa mehanizam uračunavanja (kolacija), kojim se obezbeđuje da naslednici dobiju ono što im zakonski pripada, bez obzira na to da li su neki od njih prethodno primili poklon.
Poklon se uračunava u nasledni deo ako je poklonoprimac zakonski naslednik ostavioca. Cilj je da se svi naslednici ravnomerno namire iz zaostavštine, pa se prethodno primljeni pokloni uzimaju u obzir pri konačnoj raspodeli imovine.
Pokloni se uračunavaju u nasledni deo i kada naslednik nije postao naslednik, ali je poklonjenik njegov potomak – npr. ostavilac je poklonio imovinu svom sinu koji je u međuvremenu preminuo, a naslednik je sada unuk (sin preminulog).
Postoje izuzeci od pravila uračunavanja. Pokloni se ne uračunavaju:
Takođe, ne uračunavaju se:
Ova pravila ne utiču na pravo nužnih naslednika, koji i dalje mogu tražiti vraćanje poklona ako im je učinjenim poklonom povređeno pravo na nužni deo.
Vrednost poklona se procenjuje prema tržišnoj vrednosti u trenutku uračunavanja, ali se uzima u obzir stanje poklonjene stvari iz momenta kada je poklonjena. Na primer, ako je poklonjen stan koji se kasnije urušio, vrednost se gleda u vreme procene (uračunavanja), a ne u vreme darivanja, ali se uzima u obzir tadašnje stanje.
Ukoliko je predmet poklona otuđen, tada se računa vrednost koju je imao u momentu otuđenja, osim ako nije postignuta nenormalno niska cena ili je otuđen bez naknade.
Vrednost se oduzima od naslednog dela poklonoprimca, a preostali deo raspodeljuje se među ostalim naslednicima.
Ukoliko je poklon povredio nužni deo naslednika, oni imaju pravo da tužbom traže:
Rok za podnošenje tužbe je tri godine od dana smrti ostavioca, bez obzira na to da li je povreda stvarnopravna (npr. prenos vlasništva) ili obligaciona (npr. oprost duga).
Zaključenje ugovora o poklonu između domaćih i stranih državljana u Srbiji je moguće, ali uz određena zakonska ograničenja, posebno kada je reč o poklanjanju nepokretne imovine. Razlike u pravnom tretmanu postoje u zavisnosti od toga da li je poklon pokretna stvar ili nepokretnost, kao i da li je poklonoprimac rezident ili nerezident.
Kada se radi o poklonu pokretnih stvari (npr. novac, automobil, nameštaj), strani državljani i pravna lica imaju isti pravni tretman kao i domaći. Nema posebnih ograničenja – poklonodavac i poklonoprimac mogu slobodno zaključiti ugovor u pisanoj ili realnoj formi, u zavisnosti od vrste poklona.
Forma ugovora se u ovom slučaju reguliše na isti način kao i za domaće državljane – za pravnu sigurnost preporučuje se pisani oblik i eventualna overa kod notara.
Kada se radi o poklonu nepokretnosti, zakon propisuje strožija pravila, jer je u pitanju imovina koja ima poseban pravni režim.
Strani državljani mogu biti poklonoprimci nepokretnosti samo ako postoji uzajamnost između Srbije i zemlje državljanstva tog lica. Uzajamnost se utvrđuje u praksi na osnovu stanovišta Ministarstva pravde Republike Srbije, i predstavlja osnovni uslov za valjanost sticanja
nepokretnosti od strane stranaca.
Takođe, strani državljanin mora imati prebivalište ili poslovni interes na teritoriji Srbije kako bi mogao postati vlasnik nekretnine poklonom.
Zakon o poljoprivrednom zemljištu dodatno ograničava mogućnost poklanjanja poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima. Državljani zemalja članica Evropske unije mogu steći pravo svojine na ovakvom zemljištu pod sledećim uslovima:
Maksimalna površina koju mogu steći poklonom iznosi 2 hektara. Nije moguće sticati zemljište koje:
Poklon nepokretnosti strancu mora ispunjavati iste formalne uslove kao i kod domaćih lica: pisani ugovor, overa kod notara i upis u katastar. Takođe, stranac kao poklonoprimac podleže istim pravilima oporezivanja – ako nije u srodstvu s poklonodavcem, plaća porez na poklon po stopi od 2.5% od tržišne vrednosti.
Ugovor o poklonu, iako na prvi pogled jednostavan, u pravnoj praksi nosi sa sobom ozbiljne posledice i odgovornosti, kako za poklonodavca, tako i za poklonoprimca. Zbog toga je važno razumeti pravnu prirodu poklona, pravilno sastaviti ugovor i voditi računa o svim relevantnim aspektima – od forme i poreza, do mogućnosti raskida i uticaja na nasledno pravo.
Advokat je preporučljiv u sledećim situacijama:
– kada se poklanja vredna imovina (stan, kuća, poslovni prostor),
– kada je poklon uslovljen (npr. poklon sa nalogom),
– kada postoji rizik od povrede nužnog naslednog dela,
– kada postoji sumnja u poslovnu sposobnost poklonodavca (npr. starije osobe – tada je preporučljivo priložiti lekarsko uverenje),
– kada se poklon daje stranom državljaninu,
– kada postoji mogućnost sudskog osporavanja ugovora.
Iako se ugovor o poklonu često sklapa među članovima porodice, treba imati u vidu da pravno dejstvo ovog ugovora može izazvati nesuglasice, narušavanje porodičnih odnosa, pa čak i sudske sporove. Zato je važno:
Ukoliko niste sigurni koji oblik ugovora je najprimereniji vašoj situaciji – ugovor o poklonu, testament ili ugovor o doživotnom izdržavanju – obavezno se konsultujte sa stručnjakom kako biste zaštitili i svoju imovinu i porodične odnose.
Ugovor o poklonu je često korišćen, ali istovremeno i potencijalno rizičan pravni posao, naročito kada se odnosi na imovinu veće vrednosti. Poklonodavac ovim ugovorom prenosi pravo svojine ili korišćenja bez naknade, što može imati ozbiljne pravne, porodične i finansijske posledice.
Prednosti ugovora o poklonu:
Mane ugovora o poklonu:
Poremećaj porodičnih odnosa, ako je poklon usmeren ka samo jednom nasledniku.
Kada je bolji izbor testament ili ugovor o doživotnom izdržavanju?
U mnogim slučajevima, testament ili ugovor o doživotnom izdržavanju mogu biti prikladnije rešenje.
Testament je bolji izbor ako:
Ugovor o doživotnom izdržavanju je prikladniji kada:
Napomena: Imovina stečena po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju ne ulazi u zaostavštinu i ne podleže uračunavanju u nasledni deo, čime se može zaštititi volja ugovarača od kasnijih tužbi zbog nužnog dela.
Bez obzira na vrstu imovine, odnos između ugovornih strana i očekivanja u vezi sa poklonom – konsultacija sa advokatom je uvek preporučljiva. Pravni stručnjak vam može pomoći da:
Ugovor o poklonu ne treba donositi olako. Iako je zasnovan na dobroj volji, može imati dalekosežne posledice po vašu imovinu i odnose sa bližnjima. Stručno vođenje kroz postupak zaključivanja je najbolja garancija da će vaša namera biti ostvarena na zakonit i siguran način.
Imate pitanje vezano za nasledno pravo? Popunite formu ispod i naš tim će vam odgovoriti u kratkom roku.
Napomena: Aplikacija Herald je trenutno dostupna isključivo na engleskom jeziku.
Srpska verzija Heralda je u izradi i uskoro će biti dostupna. Zahvaljujemo na razumevanju.
